Лизање паса је уобичајено понашање и може постојати различите разлоге иза ње, ево неких уобичајених ситуација:
Екпресс Емотион
- Покажите наклоност: Лизање људи је начин да пси покажу наклоност и блискост својим власницима. Баш као што људи користе загрљаје и пољупце да изразе наклоност, псима преносе своју љубазност и зависност лизајући људе, што је понашања њихове близине њиховим власницима.
- Пажња пажње: Када пси желе пажњу својих власника, они ће такође лизати људе да привуку пажњу својих власника. На пример, то ће можда желети да се његов власник игра са њом, нахрани га или једноставно комуницира са њим и лиже своје власникове руке, стопала или лице језиком.
Физиолошка потреба
- Добијање информација: језици паса имају снажан мирис и могу лизати да прикупе информације о својој околини и другим животињама или људима. Када лижу своје власнике, они могу да покупе мирисне информације од својих власника да их идентификују, обележавају своју територију или уче тамо где су њихови власници били.
- Инстинкт чишћења: У свету паса, лизање једни друге је уобичајено понашање чишћења. Пси Лизање њихових власника могу бити инстинктивни покушај да им помогну "чистим", а док се ово понашање може чинити чудним људима, у перцепцији пса, то је знак пријатељства и бриге.
- Стресни олакшица: Лизање лиже може помоћи вашем пасу ослобађање стреса и ублажити његово расположење. Када је пас у стресној, анксиозној или узнемиреној ситуацији, може лизати свог власника да се осећа лако, а мирис и додир власника могу то дати осећај сигурности.
Сродна храна
- Преостали мирис хране: Ако власник има мирис хране на рукама или телу, пас може лизати власника због жудње хране у покушају да пронађе и добије храну. Чак и ако је власник само додирнуо храну, слабови мирис остављен на рукама може да привуче пса да га лиже.
- Просјачење понашања: Дуго искуство је предало псе да могу да саопштају своју потребу да једу својим власницима лизајући своје власнике. Кад пси виде своје власнике да једе или када је време да једе, могу лизати људе да траже храну.





